PREDMET: Inicijativa za ocenjivanje ustavnosti članova 85, 170,193, 499 i 500 Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 – dalje: „Sl.gl.RS“), sa predlogom za obustavu primene izvršenja pojedinačnih akata zasnovanih na navedenim odredbama

PODNOSIOCI INICIJATIVE: Koalicija za pristup pravdi koju čine: Centar za unapređivanje pravnih studija, CHRIS – Mreža odbora za ljudska prava u Srbiji, Fond za humanitarno pravo, Inicijativa mladih za ljudska prava, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Praksis, Sandžački odbor za zašitu ljudskih prava i sloboda. Sva dostavljanja po ovom predmetu, za podnosioce inicijative vršiti na adresu: Fond za humanitarno pravo, 11000 Beograd, ul. Dečanska 12.

INICIJATIVA

za ocenu saglasnosti članova 85, 170,193, 499 i 500 Zakona o parničnom postupku sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorom – Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Sl. list SCG – Međunarodni ugovori“ br. 9/2003, 5/2005 i 7/2005 i „Sl. gl. RS – Međunarodni ugovori“ broj 12/2010) koja je ratifikovana Zakonom, objavljenim u navedenim službenim glasilima.

Zakon o parničnom postupku usvojen je 26. septembra 2011. godine, a stupa na snagu 1. februara 2012. godine, objavljen je u „Sl. glasniku RS“ broj 72/2011 (u daljem tekstu: ZPP/2011)

I ODREDBE O PUNOMOĆNIKU
Član 85. ZPP/2011 glasi:
„Stranke mogu da preduzimaju radnje u postupku lično ili preko punomoćnika, koji mora da bude advokat.
Izuzetno od stava 1. ovog člana, punomoćnik pravnog lica može biti diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom, koji je stalno zaposlen u tom pravnom licu.
Stranku mora da zastupa advokat u postupku po vanrednim pravnim lekovima, izuzev ako je sama advokat.
Zastupanje Republike Srbije i njenih organa, jedinica teritorijalne autonomije i lokalne samouprave uređuje se posebnim propisima.
Sud može da pozove stranku koja ima punomoćnika da se pred sudom lično izjasni o činjenicama koje treba da se utvrde u parnici.
Stranka koju zastupa punomoćnik može uvek da pristupi sudu i daje izjave pored svog punomoćnika i sama preduzima radnje, ako ovim zakonom nije drugačije propisano.“
U odnosu na ranije tekstove Zakona o parničnom postupku, bitne izmene sadržane su u stavovima 1, 2 i 3 ovog člana, a ona izmena koja zahteva naročitu pažnju Ustavnog suda sadržana je u stavu 1 čl. 85. ZPP/2011. Do donošenja ZPP/2011 važio je princip slobodnog izbora punomoćnika – tj. svaka parnično sposobna stranka mogla je za punomoćnika odrediti svako parnično sposobno lice, izuzev nadripisara, bez obzira na stručnu spremu ili status. Sloboda izbora punomoćnika proisticala je iz demokratskog principa po kome svaka parnično sposobna stranka ima i tzv. postulacionu sposobnost, dakle pravo da izabere sebi punomoćnika slobodno i bez obzira na punomoćnikova lična svojstva kao što su obrazovanje ili status. Iako je razumno očekivati da će parnične stranke imati najstručnije zastupanje ako za punomoćnika odrede advokata koji svoju funkciju vrši kao profesiju i uz nagradu, odredba člana 85. stav 1 ZPP/2011 protivi se pravu na pravično suđenje, zbog toga što otežava pristup sudu.
U članu 32. stav 1 Ustava RS propisano je :
„Svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.“
U članu 36. stav 1. Ustava RS je propisano:
„Jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.“
Član 67. stav 2 Ustava RS propisuje:
„Pravnu pomoć pružaju advokatura, kao samostalna i nezavisna služba, i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave, u skladu sa zakonom.“
U članu 6. stav 1 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu EK) garantovano je:
„Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Presuda se izriče javno, ali se štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, nužno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde.“
A – Pravo na pristup sudu
Iako ni u Ustavu RS ni u EK nije izričito pomenuto pravo na pristup sudu, podrazumeva se i neodvojivo je od prava na pravično suđenje. Pravo stranke na pristup sudu ne sme biti uslovljeno ili otežano obavezom određivanja punomoćnika određenih ličnih svojstava ili statusa. Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu ESLJP) u slučaju Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva, (predstavka broj 4451/70), doneo je presudu 21. februara 1975. godine. U paragrafu 28 ove presude ESLJP navodi: „Ponovo, član 6. stav 1 ne utvrđuje pravo na pristup sudu ili tribunalu na izričit način. On nabraja prava koja su različita ali proističu iz iste osnovne ideje, a ona uzeta zajedno, konstituišu jedinstveno pravo koje nije definisano u uskom smislu. Zato je dužnost ovog Suda da putem tumačenja utvrdi da li pristup sudu predstavlja jedno od činilaca ili aspekata ovog prava.“ U paragrafu 31 ove presuda, ESLJP izričito utvrđuje: „Izrazi upotrebljeni u članu 6 stav 1 EK uzeti kontekstualno opravdavaju stav da je ovo pravo (pravo na pristup sudu) uključeno u garantije koje taj stav postavlja.“
S obzirom na to da je u članu 18. stav 3 Ustava propisano da se odredbe o ljudskim pravima imaju tumačiti u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva i saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje, zakonodavac Republike Srbije kao i Ustavni sud, dužni su smatrati pravo na pristup sudu sastavnim delom, to jest jednim od ovlašćenja koja ulaze u ljudsko pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. Ustava RS.
B – Jednakost zaštite prava pred sudovima
Pored prava na pristup sudu, jedno od ovlašćenja koje ulazi u ljudsko pravo na pravično suđenje jeste i pravo na jednaku zaštitu svojih prava pred sudovima i drugim državnim organima, zajemčeno članom 36. stav 1 Ustava RS. Obaveza parnične stranke da, ako želi punomoćnika, ovog mora imenovati iz redova advokata protivna je jemstvu o jednakoj zaštiti iz člana 36. Ustava RS. To je ujedno i standard tumačenja člana 6. stav 1 EK. U slučaja Airey protiv Irske, (predstavka broj 6289/73), ESLJP je u presudi donetoj 9 oktobra 1979. godine, u paragrafu 24, ocenio: „Konvencija nije namenjena da garantuje prava koja su teorijska ili iluzorna nego prava koja su praktična i efektivna. To važi naročito za pravo na pristup sudu sa stanovišta značajnog mesta koje u demokratskom društvu ima pravo na pravično suđenje. Zbog toga se mora utvrditi da li bi gospođa Ejri pred visokim sudom mogla da zaštiti svoja prava na efektivan način bez advokata, u tom smislu da li bi mogla biti u stanju da svoju stvar iznese valjano i na zadovoljavajući način.“ . Valja skrenuti pažnju u sučaju Ejri protiv Irske je reč bila o pravu gosopođe Ejri na besplatno zastupanje od strane advokata.
Ako se pravo na jednaku zaštitu prava garantuje Ustavom, mora se postaviti pitanje da li obavezno određivanje advokata kao punomoćnika garantuje tu jednakost. Budući da sve stranke nemaju jednak imovinski položaj, naročito onda kada im nije priznato pravo na besplatno zastupanje, nekima od stranaka bi zastupanje od strane advokata a ne nekog drugog, predstavljalo teško podnošljiv teret. Stoga uspostavljanje principa da punomoćnik u parnici može biti samo advokat, ne samo teorijski nego i praktično i efektivno, dovodi u pitanje ravnopravnost stranaka pred sudom.
V– Ograničenje prava na zastupanje
U odnosu na zastupanje pred sudom, ZPP/2011 je ograničio ustavno pravo stranke na pravnu pomoć, zajemčeno članom 67. stav 2 Ustava RS. Naime, po ovoj odredbi, pored advokature pravnu pomoć pruža i služba pravne pomoći koja treba da se osnuje u jedinicama lokalne samouprave, u skladu sa zakonom. Opšte je poznato da takve službe u velikom broju jedinica lokalne samouprave ili nisu osnovane ili ne obezbeđuju efikasnu i stručnu pravu pomoć. Takođe, poznato je da zakon na koji se Ustav poziva u članu 67. stav 2, nije donesen – zakon o besplatnoj pravnoj pomoći je tek u stadijumu radnog teksta Radne grupe Ministarstva pravde. Iz ovih činjenica nedosmisleno prostiče da su odredbe članova 85. stav 1 i 3. ZPP/2011 direktno suprotne članu 67. Ustava RS. Pored navedenog odredba čl. 67. st. 2 Ustava Srbije određuje advokaturu i službu pravne pomoći kao društvene ustanove koje moraju zastupati stranku ako im se ona obrati za pružanje pravne pomoći (uz ovkašćenje da pravnu pomoć odbiju ako imaju zakonski osnov za to). Ona ne iskljujučuje zastupanje od strane drugih. Smisao odredbe je kondemnatoran samo u pogledu obaveze zastupanja advokata odnosno službe pravne pomoći, a ne u pogledu mogućnosti da zastupaju i drugi, ako im se stranka obrati i izda punomoćje. ZPP/2011 je, međutim, protivustavno propisao ograničenje samo na advokaturu i službu pravne pomoći. To bi značilo da, na primer, zaposlene ne mogu zastupati sindikati, što bi bilo rešenje gotovo bez precedenta u Evropi, jer sindikati se osnivaju i da bi pružali pravnu zaštitu, osim ostalih društvenih ciljeva koje nastoje da postignu.
G – Snižavanje dostignutog nivoa ljudskih i manjinskih prava
Član 20. stav 2 Ustava RS propisuje:
„Dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može se smanjivati.“
Po dosadašnjim tekstovima Zakona o parničnom postupku važio je princip slobodnog zastupanja parničnih stranaka, to jest parnična stranka je mogla kao punomoćnika odrediti bilo koje parnično sposobno lice. U praksi zaštite ljudskih prava i na njima zasnovanih subjektivnih građanskih prava u Srbiji su pravnu pomoć, pored advokata pružali i stručnjaci koji sarađuju u udruženjima za zaštitu ljudskih prava, kao i sindikati. Strankama je na ovaj način, bez nagrade ili naknade, pružana efikasna i kvalifikovana pravna pomoć. Stoga odredbe člana 85. st. 1-3 snižavaju dostignuti nivo ljudskih prava pa su i iz tog razloga protivne navedenoj ustavnoj odredbi.
D – Stavovi Poverenice za zaštitu ravnopravnosti Republike Srbije
Na osnovu člana 33. tačka 7 Zakona o zabrani diskriminacije, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti 27. septembra 2011. godine, pod del. br. 1038/2011, dala je mišljenje o članu 85. ZPP/2011 u kom je navedeno da stav 1 ovog Zakona „u postojećem realnom društvenom i pravnom kontekstu, stavlja u neravnopravan položaj ona lica koja nisu u stanju, iz bilo kojeg razloga, da procesne radnje u građanskim sudskim postupcima preduzimaju lično, a nemaju finansijskih sredstava da plate naknadu za advokatsko zastupanje, u odnosu na ona koja su u stanju da procesne radnje preduzimaju lično i imaju finansijskih sredstava da plate naknadu za advokatsko zastupanje. Time se narušava načelo jednakosti u ostvarivanju prava na pristup sudu, kao jednog od elemenata prava na pravično suđenje, garantovanog članom 32. Ustava RS i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.“
II BESPLATNA PRAVNA POMOĆ
Član 170. ZPP/2011 glasi:
„Sud će u toku čitavog postupka da prizna stranci pravo na besplatnu pravnu pomoć kad je stranka potpuno oslobođena od plaćanja troškova postupka (član 168. stav 2), ako je to nužno radi zaštite prava stranke, odnosno ako je to propisano posebnim zakonom.
Sud je dužan da odluči o pravu na besplatnog punomoćnika u roku od osam dana od dana podnošenja predloga, odnosno u roku od osam dana od dostavljanja žalbe drugostepenom sudu.
U slučaju iz stava 2. ovog člana, rok za preduzimanje radnje od koje zavisi zaštita prava stranke teče od dana dostavljanja rešenja kojim je odlučeno o zahtevu stranke za besplatnu pravnu pomoć.
Besplatnog punomoćnika postavlja i razrešava predsednik suda po redosledu sa spiska advokata iz člana 81. stav 1. ovog zakona.
Odredbe ovog zakona o punomoćnicima shodno se primenjuju i na besplatnog punomoćnika, ako u odredbama ove glave zakona nije drugačije propisano.
Postavljeni punomoćnik ima pravo da zahteva da bude razrešen iz opravdanih razloga.
Predlog za razrešenje besplatnog punomoćnika može da podnese i stranka.
Protiv rešenja suda kojim se odlučuje o postavljanju i razrešenju punomoćnika nije dozvoljena žalba.“
Odredba člana 170 ZPP/2011 utvrđuje uslovno pravo stranci na besplatnu pravnu pomoć. O ovom pravu konstitutivnim rešenjem odlučuje parnični sud u tekućoj parnici, ako nađe da je to nužno radi zaštite prava stranke ili ako je to propisano posebnim zakonom. Dodatni uslovi za besplatnu pravnu pomoć određeni su u članu 168. stav 4, koji glasi: „Prilikom donošenja odluke o oslobođenju od plaćanja troškova postupka sud ceni sve okolnosti, a naročito uzima u obzir vrednost predmeta spora, broj lica koje stranka izdržava i prihode i imovinu koje imaju stranka i članovi njene porodice.“
A – Priznavanje prava na besplatnu pravnu pomoć
Iako navedena odredba člana 168. ZPP/2011 ima indikativni karakter, jasno je iz dosadašnje prakse parničnih sudova da se besplatna pomoć tretira kao tzv. siromaško pravo, tj. priznaje se licima nepovoljnog imovinskog stanja. Suprotno tome, standard tumačenja EK od trane ESLJP je širi. U slučaju Airey protiv Irske (predstavka broj 6289/73), u paragrafu 26. presude Sud je izrekao sledeće: „Institucije pravne pomoći – koje Irska danas uvodi u oblasti porodičnog prava (vidi paragraf 11 gore) – predstavljaju jedno od onih mera koje bi vodile pojednostavljenju procedure. U svakom slučaju zadatak Suda nije da indicira niti da određuje koje bi mere trebalo preduzeti; sve što Konvencija zahteva jeste da svaki pojedinac uživa efektivno pravo na pristup sudu pod uslovima člana 6. stav 1 [...], međutim uprkos odsustvu slične odredbe za građanske parnice, član 6 stav 1 može ponekad da obaveže državu da obezbedi pravnu pomoć stručnog pravnika kada se takva pravna pomoć pokaže kao neophodna za efektivan pristup sudu, bilo zato što je pravno predstavljanje obavezno po unutrašnjem pravu izvesnih država ugovornica za različite vrste sporova ili zbog složenosti datog slučaja.“ Prema tome, pravo na besplatnu pravnu pomoć ne sme zavisiti samo od imovinskog stanja parnične stranke nego i od posebnog značaja koji konkretan spor ima za stranku. Na ovaj način ograničenje prava na besplatnu pravnu pomoć sadržano u članu 170 ZPP/2011, koje se oslanja na imovinske prilike stranke iz člana 168. stav 4 ZPP/2011 predstavlja ograničenje u odnosu na tumačenje EK od strane ESLJP. Ponovo, ovakvim zakonskim uređenjem krši se član 18. stav 3 Ustava RS, naročito odredba po kojoj je za primenu ljudskih prava relevantna praksa međunarodnih institucija koje služe zaštiti ljudskih prava.
B – Besplatna pravna pomoć koja se pruža isključivo preko advokata
Povodom neustavnosti odredbe člana 170. stav 4 (besplatni punomoćnik se postavlja isključivo među advokatima) važi ono što je rečeno u tački I ovog Predloga.
III – PARNIČNI POLOŽAJ DRŽAVE KAO TUŽENE STRANKE

Član 193. ZPP/2011 glasi:
„Lice koja namerava da podnese tužbu protiv Republike Srbije, dužno je da pre podnošenja tužbe Republičkom javnom pravobranilaštvu dostavi predlog za mirno rešavanje spora, osim ako je posebnim propisom predviđen rok za podnošenje tužbe. Predlog za mirno rešavanje spora mora da sadrži sve podatke iz člana 192. ovog zakona.
Podnošenjem predloga iz stava 1. ovog člana nastaje zastoj roka zastarelosti u trajanju od 60 dana.
Ako u roku iz stava 2. ovog člana Republički javni pravobranilac ne odgovori na predlog, smatra se da predlog nije prihvaćen i u tom slučaju lice iz stava 1. ovog člana može da podnese tužbu nadležnom sudu.
Sud će da odbaci tužbu kao nedozvoljenu, ako nije podnet predlog iz stava 1. ovog člana, odnosno ako nije protekao rok iz stava 2. ovog člana.
Sporazum postignut između Republičkog javnog pravobranioca i lica iz stava 1. ovog člana ima snagu izvršne isprave.
Odredbe st. 1. do 5. ovog člana shodno se primenjuju i u slučaju podnošenja tužbe protiv jedinice teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, kada se predlog za mirno rešavanje spora podnosi nadležnom pravobranilaštvu, odnosno ovlašćenom zastupniku jedinice teritorijalne autonomije i lokalne samouprave.
Odredbe st. 1. do 5. ovog člana ne primenjuju se ako je posebnim zakonom propisan postupak za mirno rešavanje spora ili medijacije, koji se odnosi na sporove sa Republikom Srbijom.“
Ova odredba protivna je članu 36. stav 1 Ustava RS:
„Jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.“
Deo kompleksnog prava na pravično suđenje jeste procesna jednakost parničnih stranaka, bez obzira na to da li su stranke fizička ili pravna lica i nezavisno od svojstava stranaka. Odredbom člana 193. ZPP/2011 država je kao tužena strana (uključujući i jedinice lokalne samouprave) stavljena u privilegovani položaj u odnosu na sve ostale tužene u parničnom postupku. Te privilegije se sastoje u sledećem: Jedino kad država treba da bude tužena uveden je princip obavezne medijacije mimo opšteg režima zasnovanog na dobrovoljnosti, jer stranka koja namerava da tuži državu (kao i autonomiju i lokalnu samoupravu) mora, ako namerava da podnese tužbu protiv nje, da podnese predlog za mirno rešenje spora. Jedini izuzetak je slučaj kad je za podnošenje tužbe predviđen prekluzivni rok. Nadalje, tuženoj državi, mimo opšteg napora da se postigne efikasnost, ostavljen je dug rok od čak 60 dana da na (za tužioca obaveznu) ponudu za medijaciju odgovori. Za tužioca, vreme od 60 dana, predstavlja dilatorni rok pre čijeg isteka ne sme da podnese tužbu protiv države. U postupku medijacije, ako do njega dođe, može se očekivati rešavanje spora putem moći. Jer, sporazum između javnog pravobranioca (zastupnika države) i tužioca ima snagu izvršne isprave, dok se redovno medijacija po opštem režimu (ako bude uspešna) završava vansudskim poravnanjem koje nema snagu izvršne isprave. Tužilac je samo donekle zaštićen zastojem roka zastarelosti dok teče rok za odgovor na ponudu medijacije ili sama medijacija. Međutim, za svih tih šezdeset dana, od dana podnošenja predloga za mirno rešenje spora protiv tužioca mogu teći drugi rokovi: na primer rok održaja, jer i država može steći pravo svojine održajem; u slučaju smrti, telesne povrede ili oštećenja zdravlja, naknada štete (tako je i u slučajevima kad je štetnik država) se određuje po pravilu, u obliku novčane rente, doživotno ili za određeno vreme (čl. 188 st. 1 ZOO): da li se renta isplaćuje od dana podnošenja zahteva za medijaciju ili od dana podnošenja tužbe? ZPP/2011 ne sadrži odgovor na pitanje kako treba da postupi stranka (parnični tužilac) ako su ispunjeni uslovi za izricanje privremene mere obezbeđenja prema državi. Tj. da li i tada tužilac protiv države treba da podnese predlog za mirno rešenje spora, iako je potreba za izricanjem privremene mere postala urgentna? Šta će se desiti ako sud ipak izrekne privremenu meru, a za podnošenje tužbe ostavi rok koji je kraći od 60 dana? O svim ovim pitanjima zakonodavac ćuti.
Pored privilegovanja države kao tužene, sva lica koja se pojavljuju kao tužioci protiv države ili jedinice lokalne samouprave su stavljena u neravnopravan položaj o odnosu na ostale parnične tužioce jer im se nameće obaveza koju ostali parnični tužioci nemaju, pa se i na taj način vrši njihova diskriminacija, protivno članu 36. stav 1 Ustava RS. Budući da, kao što je napred navedeno, brojne pravne posledice ove odredbe nisu jasne, što čitavu odredbu čini nejasnom, kao i da se ratio legis može samo nagađati, navedena odredba člana 193 ZPP/2011 dovodi do pravne nesigurnosti negirajući time efikasnost ustavnog načela vladavine prava utvrđenog u članu 3 Ustava RS. Zahtevi za preciznošću pravne norme i predvidljivosti njene posledice čine sastavni deo pravne sigurnosti i vladavine prava garantovane članom 3. Ustava RS. Ove stavove potvrđuje i praksa ESLJP, uspostavljena još od slučaja Sunday times protiv Ujedinjenog kraljevstva (predstavka broj 6538/74). Evropski sud za ljudska prava je u paragrafu 49 presude donete 26. aprila 1979. godine naveo da: „zakon mora biti dostupan svima na odgovarajući način: građaninu mora biti omogućeno saznanje o tome šta je pravno pravilo koje će se u datim okolnostima primeniti na dotični slučaj. [...] norma se ne može smatrati ‘zakonom’ sve dok nije formulisana dovoljno precizno da građaninu omogući da prema njoj uskladi svoje ponašanje: njemu se mora omogućiti – po potrebi uz odgovarajući savet –da predvidi, do nivoa koji je razuman u datim okolnostima, posledice koje njegovo ponašanje može preuzrokovati.“
IV – ODREDBE POSEBNOG POSTUPKA O ZAŠTITI KOLEKTIVNIH PRAVA I INTERESA
Članovi 499 i 500 ZPP/2011 glase:
Član 499.
„Ako udruženja, njihovi savezi i druge organizacije iz člana 495. stav 1. ovog zakona tvrde da neko lice obavlja delatnost na način na koji se ugrožavaju kolektivna prava i interesi građana, to lice može da podnese tužbu kojom će da zahteva:
1) da se utvrdi da preduzetim radnjima nije ugrozio, odnosno povredio kolektivna prava i interese građana, odnosno da ih nije povredio na nedopušten način;
2) da se udruženju, njihovim savezima i drugim organizacijama iz člana 495. stav 1. ovog zakona zabrani određena radnja, a naročito istupanje u javnosti u vezi sa tvrdnjom da tužilac obavlja delatnost na način na koji se ugrožavaju kolektivna prava i interesi;
3) naknadu štete pričinjene neistinim iznošenjem ili prenošenjem tvrdnji;
4) objavljivanje presude kojom je usvojen tužbeni zahtev u sredstvima javnog informisanja o trošku tuženog.
Tužilac iz stava 1. ovoga člana može zahteve za presudu da istakne i protivtužbom u postupku pokrenutom protiv njega tužbom iz člana 498. ovoga zakona.“
Član 500.
„Tužbom iz člana 499. ovog zakona tužilac može da obuhvati, kao tužene i lica koja su ovlašćena da zastupaju lice iz člana 495. stav 1. ovog zakona, članove njegovih organa, kao i lica koja u njegovo ime istupaju u javnosti.
Tužilac iz stava 1. ovog zakona može da traži da sud lice iz člana 495. stav 1. ovog zakona i lica iz stava 1. ovog člana osudi na naknadu štete čiju će visinu sud da utvrdi po slobodnoj oceni (član 232), pod uslovom da je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev istaknut u tužbi iz člana 498. ovog zakona i da je vođenjem tog postupka, a posebno njegovim praćenjem u sredstvima javnog informisanja, teže povređen ugled i poslovni interes tužioca.“
A – Član 499 stav 1, tačka 2 i 3 i stav 2 ZPP/2011
Odredbe člana 499 stav 1, tačka 2 i 3 kao i stav 2 protivne su:
- članu 46 Ustava RS koji glasi:
„Jemči se sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje.
Sloboda izražavanja može se zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije.“
- članu 43. stav 1 Ustava RS koji glasi:
„Jemči se sloboda misli, savesti, uverenja i veroispovesti, pravo da se ostane pri svom uverenju ili veroispovesti ili da se oni promene prema sopstvenom izboru.“
Povodom parnica iz člana 499 ZPP/2011 potrebno je utvrditi svojstva stranaka. Tužilac je „lice” – fizičko ili pravno za koje tuženi tvrdi da „obavlja delatnost na način na koji se ugrožavaju kolektivni interesi i prava građana”. Tuženi je “udruženje, savez ili druga organizacija”. Za stvarnu legitimaciju tužioca potrebno je da on bude povređen tvrdnjom tuženog. Iako u ZPP/2011 o karakteru ove tvrdnje ništa nije rečeno, valja uzeti da se radi o javnoj tvrdnji, jer bi se privatna tvrdnja teško dokazivala a ne bi ni bila podobna da prouzrokuje štetu po interese tužioca. Dakle, redovno će biti u pitanju tvrdnja koja se javno iznosi u vidu saopštenja, izjava, intervjua, konferencija za medije itd. i koja se javno prenosi putem medija. Iz člana 499 ZPP/2011 nije jasno o kojoj vrsti „delatnosti“ tužioca se radi: da li je u pitanju politička delatnost, neka druga javna delatnost ili poslovna delatnost. Može se očekivati da ovakvu tužbu podnesu političari, javni funkcioneri, poslovni ljudi itd. Tuženi – nosilac koletivnih interesa – je široko i neodređeno postavljen: to može biti udruženje, savez udruženja, bilo koja druga „organizacija“, dakle nevladina organizacija, udruženje potrošača, nezaivna regulatorna tela, npr. Radiodifuzna agencija, Agencija za borbu protiv korupcije, Savet za borbu protiv korupcije i drugi. Naročito to mogu biti mediji jer su oni najčešće u prilici da prenose javne tvrdnje.
Izvesno je da se navedenom odredbom ograničava sloboda mišljenja i izražavanja utvrđena u članu 46. Ustava RS. Član 46. stav 2 Ustava RS propisuje mogućnost zakonskog ograničavanja slobode izražavanja pod uslovom da je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih itd. Međutim, standard iz člana 10. i 15. EK traži da ograničenje slobode izražavanja mora biti legalno, legitimno, neophodno i proporcionalno. Bitan je i način ograničenja: pravilo koje ograničava slobodu informisanja mora biti dostupno tj. objavljeno, a ograničavajuća norma mora biti određena i jasna. Jer, samo tada ima pravne sigurnosti. Ove stavove ESLJP izneo je u slučajevima Sunday times protiv Ujedinjenog kraljevstva, 1979 – paragraf 34; Mueller and Others protiv Švajcarske, 24.05.1988, paragraf 29, Rekvenyi protiv Mađarske paragraf 34; News Verlags GmbH & Co. KG protiv Austrije, 11.1.2000, paragraf 42 itd. Ti standardi su sprovedeni u članu 9, stavovi 1 i 2 Zakona o javnom informisanju RS ali su Zakonom o paarničnom postupku iz 2011. godine derogirani, i to kao nematičnim zakonom. Evropski standard je povređen najviše time što je odredba člana 499. ZPP/2011 nejasna ali i time što je ograničenje neproporcionalno, budući da se odredbom člana 499 stav 1 tačka 2 ZPP/2011 tuženi obavezuje na ćutanje. Na taj način se i mediji obavezuju na ćutanje. Ograničenja iz člana 499, ZPP/2011 su suprotna eksplicitnom ustavnom standardu iz člana 46. stav 2 koja govore o tome da samo neophodnost zaštite prava i ugleda drugih može da predstavlja opravdano ograničenje slobode izražavanja. Nejasnoća odredbe člana 499. ZPP/2011 povećana je naročito time što nije izvesno da li će se u slučaju medijski prenesene tvrdnje tužilac pozvati na posebne odredbe Zakona o parničnom postupku o zaštiti kolektivnih prava i interesa, ili pak na Zakon o javnom informisanju.
Odredba stava 1. tačka 3. člana 499. ZPP/2011, koja se odnosi na naknadu štete, povezana je sa odredbom člana 500, te će argumentacija o povredi Ustava RS ovom odredbom biti dole iznesena.
Sve što važi za član 499. stav 1 tačka 2 i 3 važi i za stav 2 člana 499. ZPP/2011, budući da se tu radi o protivtužbi koju pravno ili fizičko lice podnosi u tekućem postupku protiv udruženja odnosno organizacije za zaštitu kolektivnih prava i interesa.

B – Član 500 ZPP/2011
Odredbom stava 1 člana 500. ZPP/2011 stavljaju se u neravnopravan položaj zastupnici tuženog, članovi organa tuženog kao i lica koja u ime tuženog istupaju u javnosti. Nigde drugde u ZPP/2011 nije predviđeno da se pored pravnog lica mogu tužiti i njegovi organi, a naročito je sa tim nespojiva tužba protiv zastupnika pravnog lica. Takva mogućnost u pravnom poretku Srbije, propisana je jedino Zakonom o privrednim društvima ali samo kada je reč o imovinskim odnosima u okviru privrednog društva. U slučajevima iznošenja javnih tvrdnji u medijima istsamogućnost predviđena je za glavnog i odgovornog urednika, i to Zakonom o javnom informisanju. No, u oba ova slučaja se najpre radi o materijalnim propisima i o posebnim, zakonom opravdanim i očiglednim razlozima, dok se u glavi ZPP/2011 o ovom posebnom postupku to čini u jednom imanentno procesnom zakonu i bez ikakvog vidljivog opravdanja, izuzev ako se odmazda ne uzme kao opravdanje. Ovakvim pristupom su lica ovlašćena za zastupanje, članovi organa kao i lica koja istupaju u javnosti u ime udruženja, saveza udruženja i drugih organizacija koja štite kolektivna prava i interese građana, a među njima kao najučestalije organizacije za zaštitu ljudskih prava zakonski diskriminisane, protivno članu 36. stav 1 Ustava RS koji jemči svima jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima. Kao što je već više puta rečeno procesna jednakost predstavlja deo prava na pravično suđenje.
Odredba člana 500. stav 2 ZPP/2011 takođe je protivna principu procesne jednakosti garantovanom u članu 36 stav 1 Ustava RS, iz nekoliko razloga. Prvo, parnični sud odmerava visinu naknade štete slobodnom ocenom, po svemu sudeći nezavisno od opštih uslova za primenu člana 232. ZPP/2011. Da bi se visina štete utvrdila na osnovu ove odredbe sud mora da oceni da se egzaktan iznos naknade štete uopšte ne može utvrditi ili da bi se mogao utvrditi samo sa nesrazmernim teškoćama. U odredbi člana 500. stav 2 ZPP/2011, izgleda da ove prethodne radnje sud ne treba da obavlja nego da neposredno odmerava visinu naknade štete slobodnom ocenom. Da je drugačije bio bi upotrebljen veznik „i“ iza reči „utvrdi“ u ovoj odredbi. Drugo, odredba destimuliše vođenje parnica za zaštitu kolektivnih prava i interesa kao i praćenje tih parnica u sredstvima javnog informisanja jer je jedan od uslova za podnošenje tužbe za naknadu štete taj da je sud odbio tužbeni zahtev udruženja, saveza udruženja i drugih organizacija za zaštitu kolektivnih prava i interesa građana iz člana 495. ZPP/2011. Ovako konstruisan uslov za ostvarivanje prava na naknadu štete iz člana 500. stav 2 protivan je ustavnoj garantiji slobode mišljenja iz člana 46.Ustava RS kao i procesnoj garantiji jednakosti stranaka pred sudom iz člana 36. stav 1 Ustava RS.
Na osnovu izloženog predlažemo Ustavnom sudu Republike Srbije da na osnovu člana 58. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu donese:

ODLUKU
I Odredbe člana 85. stav 1-3 nisu u saglasnosti sa članom 32. stav 1, 36. stav 1, članom 67. stav 2, članom 20 Ustava RS i sa članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
II Odredbe člana 170. stav 1 i 4 nisu u saglasnosti sa članom 32. stav 1, 36. stav 1, članom 67. stav 2, članom 20 Ustava RS i sa članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
III Odredbe člana 193. nisu u saglasnosti sa članom 36. stav 1 Ustava RS, članom 3 Ustava RS i sa članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
IV Odredbe člana 499. stav 1, tačka 2 i 3 i stav 2 nisu u saglasnosti sa članom 36. stav 1, 46, 43. stav 1 Ustava RS i sa čl. 10. i 15. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
V Odredbe člana 500. Zakona o parničnom postupku nisu u saglasnosti sa članom 36. stav 1. čl. 46 Ustava RS. i sa čl. 6, 10. i 15. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Pored navedenog predlažemo da, na osnovu člana 56. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud donese:
Rešenje
kojim se obustavlja primena članova 85. stav 1 – 3, 170. stav 1 i 4, 193, 499. stav 1, tačka 2 i 3 i stav 2 i člana 500 ZPP/2011 u parničnim postupcima kao i da obustavi izvršenje parničnih presuda odnosno rešenja koja bi bila zasnovana na primeni navedenih odredaba, jer bi primenom ovih odredaba ili izvršenjem odluka na osnovu njih, po Republiku Srbiju i njene građane mogle nastupiti neotklonjive štetne posledice, zbog povrede jednog bitnog međunarodnog ugovora kao što je Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, naročito u fazi sticanja statusa kandidata za pristupanje Evropskoj uniji.

Beograd, 23. januar 2012. godine

Zakon u korist države, protiv građana

Koalicija za pristup pravdi (Koalicija) je 24. januara predala Ustavnom sudu inicijativu za ocenu ustavnosti nedavno usvojenog Zakona o parničnom postupku (ZPP), čija primena treba da počne 1. februara.

“Novim rešenjima u okviru ZPP-a i Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), pravni poredak države Srbije vraća se u autoritarnu prošlost, a građanima ograničava pristup sudu. Država je postala najzaštićenija, a i političari i tajkuni su ovakvim odredbama privilegovani na račun građana. Ove odredbe opasne su i za medije i za slobodu informisanja”, naglasila je prof. dr Vesna Rakić-Vodinelić sa Pravnog fakulteta Univerziteta “Union”, 23. januara na konferenciji o inicijativi za ocenu ustavnosti ZPP-a, u beogradskom “Medija centru”.

„Novim odredbama ZPP-a više vas ne mogu pred sudom zastupati organizacije za ljudska prava. Strankama se otežava pravo na pristup sudu, moraju se obratiti isključivo advokatu i službama za pravnu pomoć, koje praktično ne postoje. Ova odredba je suprotna Ustavu Srbije, snižava dostignuti nivo ljudskih prava, a da ne pominjemo Evropsku konvenciji za zaštitu ljudskih prava“, navela je Rakić-Vodinelić.

Ona je istakla da time država, što znači i vojska i policija, postaje najzaštićenija:

„Stranka u postupku protiv države prvo mora da podnese predlog za medijaciju, na koji država može da odgovori u roku od 60 dana. Tek onda stranka može podneti tužbu. Povređena je zabrana diskriminacije, pred sudom moraju svi biti jednaki, ne mogu država, političari ili tajkuni biti jednakiji, ovo je diskriminacija onih koji tuže državu. Sve ove odredbe su autoritarne“, istakla je Rakić-Vodinelić.

„Rešenja iz ZKP-a remete pravni režim Srbije. Nemamo više pravo da izaberemo zastupnika pred sudom, ovo je pokušaj ustanovljavanja advokatskog monopola u sferi pružanja pravne pomoći. Ugrožena je sloboda rasprave o javnim stvarima, koja je pretpostavka demokratije,“ naglasio je dr Saša Gajin iz Centra za unapređivanje pravnih studija.

Gajin je dodao da su ovim odredbama oni koji vrše političke i javne funkcije dobili mogućnost javne odmazde onih koji ih kritikuju:

„Ako tvrdite da je neki funkcioner povredio ljudska prava, putem ZPP-a može vam se pretiti javnom odmazdom, parničnom tužbom koja može da rezultuje zahtevom za naknadu štete i zahtevom da o tome ubuduće ćutite! Zakon o javnom informisanju, s druge strane, kaže da je javna diskusija slobodna, tako da imamo dvostruki pravni režim, pa onaj koji vas tuži može da bira, i naravno izabraće da vas tuži po ZPP-u“.

Zaštitnik građana Saša Janković je naglasio da nove odredbe guše demokratsku slobodu izražavanja, te da je potrebno izvršiti jači pritisak na organe vlasti:
„Ovo nije slučajan sled događaja, već jasna namera da, na primer, zabranite komentarisanje suđenja. Ovo su teme koje su ključne za demokratiju u Srbiji“.

„Izvršna vlast je zabranom komentarisanja sudskih odluka pojela sve ostale grane vlasti, posebno sudsku. Političarima treba zabraniti da komentarišu sudske odluke, a ne građanima“, rekla je Dragana Boljević, predsednica Društva sudija Srbije.

Koaliciju za pristup pravdi čine Centar za unapređivanje pravnih studija, Civil Rights Defenders, CHRIS – mreža odbora za ljudska prava u Srbiji, Fond za humanitarno pravo, Inicijativa mladih za ljudska prava, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda i Praxis.

Pored podrške zaštitnika građana Saše Jankovića, inicijativu za ocenu ustavnosti podržao je i poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić.

Tekst inicijative za ocenu ustavnosti Zakona o parničnom postupku je u prilogu.

Koalicija će ovim povodom u ponedeljak, 23. januara u 12 časova održati konferenciju za novinare u Velikoj sali beogradskog “Medija centra” (Terazije 3, II sprat). O spornim članovima Zakona i razlozima za pokretanje inicijative govoriće:

Prof. dr Vesna Rakić-Vodinelić, Pravni fakultet, Univerzitet Union u Beogradu,
Dr Saša Gajin, Centar za unapređivanje pravnih studija, docent na Pravnom fakultetu Univerziteta Union,
Tatjana Tagirov, novinarka nedeljnika “Vreme”.

Pored toga, Koalicija zahteva da se usvoje propisi koji će svim građankama i građanima Srbije omogućiti nesmetan pristup pravdi – pre svega Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći koji u potpunosti uvažava interese građana za slobodno izabranom i kvalitetnom pravnom pomoći.

Na konferenciji će biti reči i o ostalim zahtevima za ukidanje i izmenu određenih članova nedavno donešenih zakona, koji ograničavaju pristup pravdi pojedincima, organizacijama, nezavisnim telima, asocijacijama i medijima:

- ukidanje člana Zakonika o krivičnom postupku, zato što uspostavlja advokatski monopol u zastupanju interesa žrtava krivičnih dela i ukida njihovo pravo da sebi izaberu zastupnika koji nije advokat,
- ukidanje i preinačenje određenih članova Zakona o parničnom postupku, jer onima koji iznose kritičke stavove o javnim stvarima nalažu da ćute ili da plate visoke naknade, te
onemogućavaju slobodno zastupanje pred sudom građana kojima su povređena prava i slobode,
- ukidanje i preinačenje članova Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, tako da se pravo na slobodno kritičko mišljenje i iznošenje stavova ni pod kojim uslovima ne mogu smatrati krivičnim delom.

Koaliciju čine Centar za unapređivanje pravnih studija, Civil Rights Defenders, CHRIS – mreža odbora za ljudska prava u Srbiji, Fond za humanitarno pravo, Inicijativa mladih za ljudska prava, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda i Praxis.

Zagreb — U središtu Zagreba na jednom se reklamnom stubu, sto metara udaljenom od MUP-a, nalazi uvredljiva poruka “Srbi na vrbe”, piše Jutarnji list.

Niko nije reagovao, što ne bilo čudno da Ministarstvo unutrašnjih poslova nije tako blizu natpisa, a još je bliži novoj zgradi Sigurnosno-obavještajne agencije.

U Zagrebu se, barem u širem gradskom centru, unatrag desetak godina nisu često događali ovakvi rasistički ispadi, piše Jutarnji list.

“Jutarnji list” od 6. kolovoza donosi veliki članak Nevena Sesardića u kojem ovaj, kombiniranjem poluistina i eklatantnih laži, zaključuje da su ljudi koji su osuđivali zločine poslije Oluje morbidna gomila hulja plaćena da izmišlja zločine i mrtvace kako bi naškodila Hrvatskoj.

Jutarnji list od 6. kolovoza donosi veliki članak Nevena Sesardića, koji se, u opremi članka, najavljuje kao jedan od vodećih hrvatskih filozofa i profesor na sveučilištu u Hong Kongu, pod naslovom: Hrvatski helsinški odbor? NE, HVALA! . U krupne podnaslove izvučene su neke od tvrdnji autora: “Međunarodni kazneni sud odbacio izvještaj HHO-a i time razotkrio brutalne neistine HHO-a o Oluji”, “17 ljudi koje je HHO vodio kao srpske civile Crveni križ je evidentirao kao mrtve vojnike”, “UN-ov podatak o 22 tisuće evidentiranih kuća HHO je pretvorio u 22 tisuće zapaljenih kuća”, “Civile koji su umrli prirodnom smrću HHO je evidentirao kao žrtve nasilnog ubojstva”.

Na osnovu tih i sličnih tvrdnji prof. Sesardić zaključuje: “Čitatelji sigurno žele doznati zašto su djelatnici HHO-a preuveličavali kršenja ljudskih prava u Hrvatskoj. (..) Djelatnici HHO-a su morali biti svjesni toga što će se dogoditi ako budu izvještavali da tu nema previše dramatičnih vijesti. Svatko je mogao znati da će u tom slučaju financijska slavina biti zatvorena. Financijski pritisak na HHO je bio da donosi dokaze još neotkrivenih hrvatskih ratnih zločina, što gorih i spektakularnijih to bolje.” Članak je napisan kao vješta kombinacija poluistina i eklatantnih laži na kojima prof. Sesardić konstruira, kao logičan zaključak koji sve objašnjava i sam se od sebe nameće, da su ljudi koji su osuđivali zločine poslije Oluje, a to se moglo samo na osnovu nekih skupljenih činjenica, jedna morbidna gomila hulja plaćena da izmišlja zločine i mrtvace kako bi naškodila Hrvatskoj.

Pođimo od Sesardićevih “krunskih dokaza” za njegove konstrukcije.

1. “Međunarodni kazneni sud odbacio izvještaj HHO-a i time razotkrio brutalne neistine HHO-a o Oluji

MKSJ nije “odbacio” izvještaj HHO-a. I ova 44 slučaja na koja se sud poziva bila su sasvim dovoljna za izricanje prilično teške osude. Svi ti slučajevi nalaze se i u izvještaju HHOa ali sud se oslanjao na iskaze svjedoka dane pred sudom, koji su svjedočili i tko je počinitelj, a ne samo tko su žrtve. Glavna “zamjerka” izvještaju HHOa, sa stanovišta suda, je da izvještaj, u principu, ne navodi decidirano počinitelje nego samo žrtve i u tom smislu nije relevantan za sud.

2. “17 ljudi koje je HHO vodio kao srpske civile Crveni križ je evidentirao kao mrtve vojnike”.

Aktivisti HHO-a koji su popisali te ubijene ljude nisu napisali u što su bili odjeveni. Nekoliko dana poslije te iste ljude popisao je Crveni križ i ustanovio da su bili odjeveni u uniforme. Na to pitanje-konstataciju obrane Žarko Puhovski (a Puhovski je apsolutno glavni negativac članka i njegova osnovna tema) odgovara da postoje tri mogućnosti. Ili su to uistinu bili vojnici koji su došli svojim kućama, ili su naknadno odjeveni u uniforme ili su bili seljaci koji su nosili uniforme kao radna odjela. Ono što je bilo izvan sumnje to je da su ti leševi nađeni u izoliranim selima gdje nikakvih borbi nije bilo.

3. “UN-ov podatak o 22 tisuće evidentiranih kuća HHO je pretvorio u 22 tisuće zapaljenih kuća”.

To je obična laž. U svom izvještaju HHO navodi izjavu zapovjednika UNCRO-a za Sektor Jug, od 10. listopada 1995., u kojoj general Forand kaže da su promatrači UNCRO-a obišli 320 sela i evidentirali 22 000 uništenih kuća! Na suđenju obrana postavlja pitanje prof. Puhovskom: “Kako ste mogli povjerovati u tu tvrdnju kad je sveukupni broj kuća u državnom popisu iz 1991. bio manji od toga?” Puhovski odgovara da su u državnom popisu brojena domaćinstva, pojedino domaćinstvo je moglo imati više objekata, dok se UNCRO-ov izvještaj odnosio na objekte. Tu raspravu zaključio je sudac Ori: “Sad je to jasno”.

4. “Civile koji su umrli prirodnom smrću HHO je evidentirao kao žrtve nasilnog ubojstva”.

U članku se ne navodi o kolikom broju takvih krivih navoda se radi. Prema onome što je danas poznato, radi se o dvoje ljudi. Za njih je naknadno ustanovljeno, autopsijom na terenu jer u mrtvačnici nije bilo mjesta, da su umrli od srčanog udara. Jednog od njih su HHO-ovi aktivisti našli na zemlji okrvavljene glave. Kasnije objašnjenje je bilo da je pao na glavu kao posljedica srčanog udara. I ostale tvrdnje prof. Sesardića prilično su prozirna namjera da se što je moguće više ocrni Žarko Puhovski, bivši kolega s Filozofskog fakulteta o kojem svakih nekoliko godina prof. Sesardić piše članke pune žučnih objeda. Tako se prof. Sesardić zgraža da su među osnivačima HHO-a neki (a koji to neki jasno je iz daljnjeg teksta) koji “su sudjelovali u najodioznijim oblicima komunističke represije.” Tvrdnja je neistinita i nema veze s vjerodostojnošću izvještaja HHO-a ali nameće pitanje iskrenosti tog zgražanja od nekog tko, po svom izboru, desetljećima živi i radi u zemlji koja je među najčešće prozivanima upravo zbog komunističke represije.

Prof. Sesardić postavlja retoričko pitanje i odgovara: “Kako to da aktivisti za ljudska prava, s bogatom poviješću davanja krivih informacija, još uvijek uživaju autoritet. U vezi Puhovskog objašnjenje bi moglo biti u tome što on izaziva stanovito poštovanje kao profesor na Filozofskom fakultetu.”

Tu se otvara prof. Sesardiću široko polje za dokazivanje kako je prof. Puhovski u stvarnosti bijedan i ništavan znanstvenik “koji objavljuje u opskurnim publikacijama i čiji radovi uopće nisu ušli u korpus relevantne akademske literature”.

U bogatu povijest davanja krivih informacija prof. Sesardić navodi, uz put, i mene zbog jednog mog članka u kojem kažem da je samo u Sektoru Jug bilo oko 600 ubojstava civila.

Koliko je bilo stradalih civila ne znam i ne znam da itko točno zna. Najrelevantniji dokument o tome, napravljen nepristrano i konzervativno, s dva nezavisna svjedočenja o žrtvama, je istraživanje HHO-a u kojem su navedene 683 žrtve. Broj nestalih, prema nekim drugim izvorima, je puno veći. Naravno da su greške moguće. Obrani generala Gotovine, skupljajući podatke o žrtvama u uvjetima neusporedivo boljim nego što su to činili aktivisti HHO-a, potkralo se, procentualno, mnogo više grešaka nego što je naknadno nađeno u izvještaju HHO-a. Obijediti ljude koji su u mjesecima poslije Oluje skupljali, na terenu, podatke o žrtvama i pokušali zaštititi malobrojne stanovnike, uglavnom starice i starce, koji su ostali, da su izmišljali mrtvace kako bi dobili više novaca, teška je optužba koju prof. Sesardić iznosi s nevjerojatnom lakoćom. Gotovo svi ljudi koje ja znam, a znam ih mnogo više i bolje nego prof. Sesardić, radili su to iz dubokog uvjerenja, unatoč neprijateljski raspoloženom javnom mnijenju, prezrivim i prijetećim prozivkama političara i realnim fizičkim opasnostima. Da su te opasnosti bile i te kako realne podsjetio je i nedavni članak o devastaciji spomen ploče koju je porodica podigla novinaru BBC-a, ubijenom od pripadnika HV-a 9.8.1995. (Oluja je završila 7. kolovoza 1995.) dok je snimao kuće koje su gorile u Gvozdu.

Ja ne znam ni koliko je bilo spaljenih kuća. U neposrednom izvještaju UNCRO-a govori se o 22 tisuće u Sektoru Jug, u nekim, mnogo kasnijim, izvještajima hrvatskih institucija govori se o duplo manje kuća što je još uvijek ogroman broj. Sam sam prolazio kraj stotina, vjerojatno tisuća kuća koje su bile spaljene ili uništene eksplozivom.

Ali znam da su ratni profiteri stanovali negdje drugdje, nisu obilazili od Boga zaboravljene vukojebine, skupljali informacije o tragedijama i pokušali pomoći onima koji su tragedije preživjeli.

Ostaje još pitanje motiva, zašto je to netko radio? Možda se to s akademskih visina nešto slabije vidi, ali srećom postoje ljudi koji u maksimu, zastupanu na riječima od mnogih filozofa, vjeruju, ili bar u najboljem dijelu svog života vjeruju, doslovno: Da je istina vrijednost sama po sebi, da je pomoć drugima u nevolji nešto što treba činiti zbog nas samih; to je ono što se u filozofiji uči kao kategorički imperativ.

Prenosimo reagovanje Inicijative mladih za ljudska prava povodom visokih notarskih tarifa u Crnoj Gori.

YIHR izražava protest povodom visokih notarskih tarifa koje uz visoke advokatske tarife predstavljaju jedne od najvećih u regionu i koje apsolutno nijesu prilagođene socijalnoj situaciji u zemlji.YIHR je u nekoliko dana dobila više prijava građana na visoke notarske tarife, kao i od građana koji nemaju notare u svojim Opštinama.Smatramo da su cijene koje su ustanovljene za notarske usluge drsko visoke, uzimajući u obzir socijalnu situaciju i cijene istih usluga u okruženju.

Stiče se utisak da država nije ovaj posao odradila na kvalitetan način, jer je posao počeo iako nije bilo notara u svim Opštinama, a da su cijene određene u skladu sa potrebama samih notara, a ne mogućnostima građana.U ranijem periodu YIHR je tražila i od Advokatske komore da koriguje visinu tarifa i prilagodi ih socijalnoj moći građana i na taj način omogući lakši pristup pravdi. Ovo je bilo prije svega važno da se uradi imajući u vidu da prilikom usvajanja Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći nisu uzete u obzir najznačajnije preporuke NVO sektora i da se Zakon počinje primjenjivati tek 2012. godine.

YIHR je predlagala da Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći omogućuje ovo pravo i žrtvama teških kršenja ljudskih prava, da besplatnu pravnu pomoć pružaju, pored advokata koji su upisani u registar advokata za pružanje besplatne pomoći, i NVO, sindikati, političke partije, pravne klinike i druge institucije. Na ovakav način besplatna pravna pomoć bi se obezbijedila širem krugu građana koji bi i na lakši način ostvarivali pravo na pristup pravdi.

Problem je dodatno bitan, jer su veoma rijetki slučajevi da advokati u Crnoj Gori rade pro bono.Sadašanja situacija je takva da advokati sa dva akta koja sastave u pola sata, imaju mogućnost da zarade prosječnu platu u Crnoj Gori.

Kako je situacija veoma ozbiljna, apelujemo na Ministarstvo pravde da pokrene aktivnosti na uspostavljanju rješenja koja će omogućititi da građani na jeftiniji i lakši način ostvare pristup notarskim uslugama, ali i kroz proces izmjena načina određivanja advokatskih tarifa, omoguće pristup sudu i pravdi. Nadamo se da će Ministarstvo pravde inicirati ove izmjene što prije i u radu uključiti sve zainteresovane subjekte.

Drama pet romskih porodica, koja je trajala više od dva meseca, u četvrtak je okončana njihovim iseljenjem iz Skadarske ulice 55. Nakon odluke Privrednog suda u Beogradu o iseljenju, izvršitelji su počeli da ruše barake u kojima je do tada bilo nastanjeno pet Romskih porodica. U vezi s tim, posebno zabrinjava činjenica da su nadležni organi zanemarili naročito težak položaj jedne stanarke, inače žrtve nasilja u porodici. Žrtvi nasilja u porodici ponuđena je karta u jednom pravcu u mesto gde joj je prebivalište prijavljeno na adresi nasilnika

Dva domaćinstva pronašla su smeštaj ali preostala tri nisu, te će članovi tih porodica sa više dece noći najverovatnije provoditi pod vedrim nebom.

Niz nevladinih organizacija koje od početka prate ceo slučaj, objavile su saopštenje za javnost. U njihovom obraćanju javnosti stoji sledeće:

Najoštrije osuđujemo izostanak adekvatne reakcije Sekretarijata za socijalnu zaštitu grada Beograda koji se oglušio o zahteve za obezbeđivanje adekvatnog alternativnog smeštaja romskim porodicama sa decom iz Skadarske ulice.Ove porodice su juče ostale na ulici. Stanovnici Skadarske 55 prošlu noć su proveli u gradskim parkovima a deci je prenoćište pružilo Svratište za „decu ulice“.

Napominjemo da su se povodom ovog slučaja 22 organizacije civilnog društva zajednički obratile nadležnim gradskim vlastima i da su pokušaji da se dogovori sastanak i saradnja sa Sekretarijatom za socijalnu zaštitu bili uzaludni.

Stanari iz Skadarske ulice su se još 20. jula 2011. godine obratili Sekeretarijatu za socijalnu zaštitu grada Beograda sa zahtevom za hitno pronalaženje adekvatnog smeštaja zbog toga što im je 27. jula 2011. godine pretilo prinudno iseljenje iz objekta u kom su živeli. Kako gradske vlasti nisu reagovale na ovaj zahtev, na dan prinudnog iseljenja aktivisti organizacija za zaštitu ljudskih prava postigli su dogovor sa punomoćnikom vlasnika napuštenog objekta i uspeli da odlože prinudno iseljenje za 15 dana, kako bi u međuvremenu došlo do iznalaženje rešenja za smeštaj ovih porodica. Međutim, jedino što su nadležni ponudili ovim porodicama jeste jednokratna socijalna pomoć, razdvajanje porodica i smeštaj dece starije od tri godine u ustanovama socijalne zaštite i karte do mesta prebivališta za porodicu koja nije iz Beograda.

Posebno zabrinjava činjenica da su nadležni organi zanemarili naročito težak položaj žene žrtve nasilja u porodici. Žrtvi nasilja u porodici ponuđena je karta u jednom pravcu u mesto gde joj je prebivalište prijavljeno na adresi nasilnika.

Ponovo napominjemo da Međunarodni dokumenti u oblasti zaštite ljudskih prava, pre svega Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, koji obavezuju i Republiku Srbiju, garantuju pravo na stanovanje i obezbeđivanje alternativnog smeštaja u slučajevima prinudnog iseljenja. Rezultat prinudnih iseljenja ne treba da budu beskućnici, koji su dodatno izloženi kršenju ostalih ljudskih prava.

Odgovornost za kršenje prava stanovnika Skadarske ulice 55 i povredu međunarodnih obaveza iz oblasti ljudskih prava koje obavezuju Republiku Srbiju u potpunosti snose nadležni organi grada Beograda. Zbog toga zahtevamo da nadležne gradske vlasti hitno obezbede adekvatan alternativni smeštaj porodicama iz Skadarske i da prestanu sa praksom prinudnih iseljenja koja je u suprotnosti sa međunarodnim standardima u oblasti prava na stanovanje.

Organizacije potpisnice saopštenja su: Praxis, Komitet pravnika za ljudska prava – Yucom, Regionalni centar za manjine, Žene u crnom, Centar za unapređivanje pravnih studija, Inicijativa mladih za ljudska prava, Fond za humanitarno pravo i Centar za integraciju mladih.

SDU: OMOGUĆITI ŽIVOT DOSTOJAN ČOVEKA
Gradski odbor Socijaldemokratske unije sa zabrinutošću je reagovao na iseljavanje pet romskih porodica sa lokacije u Skadarskoj ulici u Beogradu, posebno iz razloga što se odluka o iseljavanju odnosi na na desetoro maloletnika.
“SDU smatra da pravo na zaštitu privatne imovine svakako mora da bude poštovano, ali takođe i da država i lokalna samouprava moraju da imaju i ulogu zaštitnika socijalnih prava, posebno kada se radi o pripadnicima manjina i socijalno ugroženih kategorija stanovništva. Korektivna uloga izvršne vlasti bi svakako morala da podrazumeva iznalaženje održivog rešenja koje bi podrazumevalo da ove porodice dobiju krov nad glavom kao i socijalnu pomoć koja bi im omogućila život dostojan čoveka”, navode u SDU.

Inicijativa mladih za ljudska prava – Hrvatska smatra nedopustivom izjavu premijerke Jadranke Kosor u kojoj je prilikom obiljezavanja godišnjice vojno-redarstvene operacije Oluja pozdravila nepravomoćno osuđene za zločine protiv čovječnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja pred Međunarodnim kaznenim sudom za bivšu Jugoslaviju u Haagu, Antu Gotovinu i Mladena Markača.

Ova izjava ne samo da šteti odnosima Republike Hrvatske i Republike Srbije i odnosima građana RH hrvatskog i srpskog etniciteta, vec šteti cjelokupnom ugledu RH u svijetu. Kao građani RH osjećamo se posramljeno ovom izjavom jer ne prihvaćamo da se u ime službenih institucija RH poriču najteži zločini i kršenja ljudskih prava te zanemaruju osjećaji žrtava.

Ova izjava nije u skladu s temeljnim vrijednostima demokratskih društava koja poćivaju na poštovanju ljudskih prava i vladavini prava.

VRO Oluja je bila legitimna u dijelu gdje je njezin cilj bio oslobađanje hrvatskog teritorija od okupacije i omogućavanje povratka stotina tisuća hrvatskih građana na ovo područje.

No, za zločine ne postoji opravdanje i predstavnici institucija ga nipošto ne smiju tražiti. Sve zločine i zločinačku politiku treba najoštrije osuditi i od nje se potpuno ograditi.

Pozivamo premijerku Kosor da uputi službenu ispriku svim zrtvama ratnih zločina i zločina protiv čovječnosti počinjenima za vrijeme i neposredno nakon VRO Oluja. Sve ostalo je relativizacija zločina i odmicanje od ideala vladavine prava i poštovanja ljudskih prava.

Glorificiranje osuđenih ratnih zločinaca može potkopati provedbu pravde, ističe Amnesty International

Odgovornost je najdeficitarnija kategorija crnogorske političke zajednice, u svim njenim sferama i na svim nivoima, poruka je performansa koji su danas povodom 13 jula, Dana državnosti Crne Gore na Trgu od oružja izvele polaznice seminara ženskih studija Anime – Centra za žensko i mirovno obrazovanje iz Kotora.

Aktivistkinje Anime su na pločnik razvile tepih na kojem je pisalo “Vlada Crne Gore”, a zatim ispod njega podvukle majice sa natpisima: nacionalizam, korupcija, fašizam, militarizam, odgovoronost, nasilje, neznanje, nerad.”Na taj način smo plastično predstavile kako se Vlada bori sa ovim svakodnevnim problemima. Dakle tako što ih “podvlači pod tepih”, a zna se šta to znači”, kazala je jedna od učesnica performansa.

Zbog svega Anima traži “Odgovornost danas”. Poručuju i da su “iscrpljene fingiranim: reformama, napretkom, unaprijeđenom rodnom ravnopravnošću i razvojem saradnje sa institucijama sistema”. “Obilježavajući Dan državnosti transparentima, parolama i tijelima na trgu, danas, glasnije nego ostalih dana, iskazujemo svoje neslaganje sa politikom koja čini jaz između siromašnih i bogatih sve većim, obespravljuje većinu, a manjinu privileguje, usvaja zakone, a potom ih ne primjenjuje, diskriminiše i krši ljudska prava, a poslušnost priznaje kao jedini indikator dobrih namjera i jedini uslov učinkovite saradnje”, poruka je iz Anime.

Na kraju performasa je otpjevana i pjesma: “mi smo protiv ugnjetača i njihovih pomagača, legionara i fašista. Želja nam je samo jedna da fašista više nema, gdje se ova pjesma čuje tamo srce pobjeđuje”.

“Žene u crnom” zahtijevaju odgovornost zbog višegodišnjeg Hadžićevog skrivanja pred pravdom, objavljivanje podataka o koncentracionim logorima u Srbiji, utvrđivanje pune istine o nestalima u Vukovaru…

Žene u crnom pozdravljaju hapšenje ratnog zločinca Gorana Hadžića (koje je došlo sa ogromnim zakašnjenjem) i smatraju neophodnim da vlastima Republike Srbije postave nekoliko pitanja:

Ko će i da li će iko odgovarati za višegodišnje uspešno Hadžićevo skrivanje pred pravdom (a to se pitanje odnosi i na pomagače u bekstvu Ratka Mladića i drugih)?
Da li će nakon hapšenja Gorana Hadžića, osumnjičenog i za učešće u deportaciji hiljada hrvatskih civila i ratnih zarobljenika u koncentracione logore u Srbiji, biti obelodanjeni podaci o koncentracionim logorima po celoj Srbiji (Stajićevo, Begejci, Sremska Mitrovica, Aleksinac, Beograd, Niš…)?
Da li je došlo krajnje vreme da se pokrenu sudski postupci protiv odgovornih za mučenja i ubijanja hrvatskih ratnih zarobljenika i civila u Stajićevu, Begejcima, Sremskoj Mitrovici, Aleksincu, Nišu i drugde?
Da li će konačno biti dozvoljeno da se na dostojanstven način obeleže mesta mučenja i stradanja kao što su logori Stajićevo, Begejci i drugi, budući da to godinama traže porodice ubijenih, kao i preživeli u pomenutim konc-logorima, kao i organizacije civilnog društva, među kojima su i Žene u crnom?
Da li će se i dalje ignorisati nesumnjiva činjenica da je privatna imovina Gorana Hadžića i njegove porodice (i ne samo njih) stečena ratnom pljačkom ili će Srbija – kao u brojnim prethodnim slučajevima – finansijski pomagati Hadžićevu odbranu pred Haškim tribunalom?
Da li će se konačno utvrditi puna istina o nestalima u Vukovaru i na drugim mestima dejstava tadašnje JNA, MUP-a, kao i srpskih paravojnih jedinica, i da se otkriju grobnice hrvatskih žrtvava, što je moguće otvaranjem arhiva bivše JNA?
Kada će se početi utvrđivati odgovornost vrha bivše JNA za zločine počinjene u Hrvatskoj, uključujući posebno zločin urbicida u Vukovaru?
Da li će završetak saradnje Srbije sa Haškim tribunalom predstavljati početak korenitog preispitivanja stavova o ratovima 90-tih godina XX veka i o odgovornosti Srbije za te ratove? Kada će istina o tim zbivanjima postati deo zvaničnog obrazovnog procesa, budući da takvih promena gotovo da nema?